Ове јубиларне 2014. године навршава се стота годишњица
од смрти Димитрија Туцовића, једног од првих српских социјалиста и оснивача
прве српске социјалдемократске партије.
Димитрије
Туцовић
Димитрије
Туцовић рођен је 13. маја 1881. године у селу Гостиље на Златибору. Почетком ХХ
века дошао је у Београд, где је завршио школовање. Преко свог пријатеља и
земљака новинара Радована Драговића упознао се са тада популарнијим
социјалистичким идејама. Године 1901. је приступио обновљеном Београдском
радничком друштву и у оквиру њега формирао социјалистичку групу великошколаца.
Током 1902. и
1903. године био је на организатор неколико демонстрација против владавине
краља Александра Обреновића, а после великих демонстрација марта 1903. године
морао је да напусти Србију и пређе у Земун, а потом у Беч.
Након Мајског
преврата, вратио сеу Србију и 2. августа 1903. године у Београду основао прву социјалдемократску
странку у Србији - Српску социјал-демократску партију (ССДП). Такође истог дана
основан је и први синдикални покрет у Србији – Раднички савез. Убрзо потом
Туцовић је покренуо лист „Радничке новине“, чији је био уредник.
Године 1906. је дипломирао право на Београдском
универзитету и следеће године отишао у Берлин на специјализацију, али се 1908.
године вратио у Србију, због кризе која је наступила у
радничком
покрету. Исте године изабран је за секретара ССДП, након чега је веома активно
радиона сређивању стања у странци и синдикалном покрету.
Веома успешно
Туцовић је успео да ССДП афирмише у међународном радничком покрету. Био је
организатор и вођа Прве балканске социјалистичке конференције одржане у
Београду јануара 1910. године, на којој су присуствовали представници из
Бугарске, Румуније, Црне Горе, Турске, Македоније и словенских области
Аустроугарске. На овој Конференцији први пут су се јавиле идеје о уједињењу
Балкана и стварању Балканске федерације.
Године 1910. је покренуо лист „Борба“ и био
његов уредник. Ово је био први српски марксистичко-теоретски часопис. Исте
године учествовао је на Конгресу Социјалистичке интернационале на којој је
веома оштро критиковао политику Аустроугарске према Босни и Херцеговини, као и
став аустриских социјал-демократа о анексији БиХ.
Димитрије
Туцовић 1914. године
у
униформи капетана Српске војске
Био је
учесник Првог балканског рата 1912. године. Учествовао је са српском војском у
ослобођењу Косова и Метохије, као и заузимању делова Албанијечему се као
интернационалиста противио.
Године 1914. пред почетак Првог светског рата
поново је отишао у Берлин са намером да докторира. Одмах по избијању рата,
вратио се у Србију и добровољно је ступио у војску. Погинуо је током Колубарске
битке, у борбама са аустроуграском војском у близини Лазаревца, 20. новембра
1914. Године као резервни капетан друге класе.
Споменик
Димитрију Туцовићу на Тргу Славија,
рад
вајара Стевана Боднарова постављен 1949. године.
Првоибитно је
био сахрањен на Војничком гробљу у Лазаревцу, али су новембра 1949. године
поводом тридесетпете годишњице његове погибије његови посмрти остаци пренети на
Трг Славија у Београду, који је тада понео његово име.
Поред
политичког рада, Туцовић се бавио и писањем и превођењем. Објавио је многе
чланке, књиге и преводе. Нека од његових најпознатијих
дела су: „Борба државног и
револуционарног социјализма у Француској“ (1902), „Аустроугарска на Балкану“
(1908), „Раднички покрет у Србији“ (1909), „Балканска конфедерација“ (1910),
„Албанско питање“ (1910), „Ослобођење жене“ (1910), „Маркс и Словени“ (1911) и „Србија и
Албанија“ (1914). Такође је сарађивао и у иностраним листовима и часописима, а
превео је и већи број дела аустријских и немачких теоретичара, укључујући
Маркса, Бебела, Кауцког и др.
Председник
СПС Ивица Дачић и председник ГО СПС Београда Александар Антић испред споменика
Димитрју Туцовићу, поводом Празника рада, 1. маја 2014. године.
Нема коментара:
Постави коментар