КУЛА НА ГАРДОШУ

    Иако Кула на Гардошу представља један од најпрепознатљивијих симбола Земуна, велики број грађана не зна причу о њој, као ни њен прави назив – Миленијумска кула.

Свечано отварање Миленијумске куле августа 1896. године

  Миленијумска кула на Гардошу изграђена је 1896. године у част хиљадугодишњице Угарске државности у Панонској низији и због тога је добила назив - миленијумска. Овај велики јубилеј обележен је изградњом пет "миленијумских" обележја - једног у Будимпешти и осталих четири на најсевернијој, најужнијој, најисточнијој и најзападнијој тачки Краљевине Угарске. Пошто се Земун, у време прославе овог јубилеја, налазио у саставу Аустроугарске монархије, односно Краљевине Угарске, у њему је изграђено најјужније миленијумско обележје, које је свечано отворено 20. августа 1896. године. 

  Кулу, која је висока 36 метара, пројектовали су мађарски архитекти у мешавини историјских стилова са нагласком на романске елементе. Иначе ова кула је прва соларна кућа на нашим просторима. Сви прозори на кули су распоређени према сунцу, тако да топлота увек буде у њој.

  У току Првог светског рата, кула је била оштећена у сукобима српске и аустроугарске војске. После ослобађања 1918. године Земун је постао део новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али је Кула санирана и обновљена. Приликом реконструкције уклоњена су сва мађарска обележја са Куле, као и мађарска митска птица - "турул", која се налазила на врху и била окренута ка Београду. 

Миленијумска кула 1968. године 

                                                                                                                                                                    

Кула је одмах по изградњи постала један од препознатљивих симбола Земуна и мотив многобројних земунских слика, фотографија и разгледница. Али и поред тога њено званично име - Миленијумска кула није заживело међу Земунцима и онаје данас углавном позната као Гардош кула или Кула Сибињанин Јанка.

Кула се посебно везује за име Сибињанин Јанка јер се на месту данашње куле раније налазило утврђење у коме је умро Сибињанин Јанко, односно Јањош Хуњади (1387-1456), мађарски племић који је јула 1456. године успео да одбрани Београд од Турака и заустави султана Мехмеда II освајача у свом походу на Европу. Јанко је у овој битци био рањен и пренет је у Земун, где је кроз неколико дана преминуо од куге, који је тих дана због великог броја незакопаних лешева односила многе животе. 

Иако је миленијумска кула изграђена тачно пре 440 година после смрти Сибињанин Јанка, она је незванично понела његово име јер је он остао трајна легенда међу хришћанским становништвом Земуна, као борац против Турског освајача. 

Миленијумска кула данас 

Димитрије Туцовић 20.11.1914 – 20.11.2014

  

   Ове јубиларне 2014. године навршава се стота годишњица од смрти Димитрија Туцовића, једног од првих српских социјалиста и оснивача прве српске социјалдемократске партије. 

Димитрије Туцовић

  Димитрије Туцовић рођен је 13. маја 1881. године у селу Гостиље на Златибору. Почетком ХХ века дошао је у Београд, где је завршио школовање. Преко свог пријатеља и земљака новинара Радована Драговића упознао се са тада популарнијим социјалистичким идејама. Године 1901. је приступио обновљеном Београдском радничком друштву и у оквиру њега формирао социјалистичку групу великошколаца.

Током 1902. и 1903. године био је на организатор неколико демонстрација против владавине краља Александра Обреновића, а после великих демонстрација марта 1903. године морао је да напусти Србију и пређе у Земун, а потом у Беч.

Након Мајског преврата, вратио сеу Србију и 2. августа 1903. године у Београду основао прву социјалдемократску странку у Србији - Српску социјал-демократску партију (ССДП). Такође истог дана основан је и први синдикални покрет у Србији – Раднички савез. Убрзо потом Туцовић је покренуо лист „Радничке новине“, чији је био уредник.

Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету и следеће године отишао у Берлин на специјализацију, али се 1908. године вратио у Србију, због кризе која је наступила у 

радничком покрету. Исте године изабран је за секретара ССДП, након чега је веома активно радиона сређивању стања у странци и синдикалном покрету.

Веома успешно Туцовић је успео да ССДП афирмише у међународном радничком покрету. Био је организатор и вођа Прве балканске социјалистичке конференције одржане у Београду јануара 1910. године, на којој су присуствовали представници из Бугарске, Румуније, Црне Горе, Турске, Македоније и словенских области Аустроугарске. На овој Конференцији први пут су се јавиле идеје о уједињењу Балкана и стварању Балканске федерације.

  Године 1910. је покренуо лист „Борба“ и био његов уредник. Ово је био први српски марксистичко-теоретски часопис. Исте године учествовао је на Конгресу Социјалистичке интернационале на којој је веома оштро критиковао политику Аустроугарске према Босни и Херцеговини, као и став аустриских социјал-демократа о анексији БиХ.

Димитрије Туцовић 1914. године

у униформи капетана Српске војске

  Био је учесник Првог балканског рата 1912. године. Учествовао је са српском војском у ослобођењу Косова и Метохије, као и заузимању делова Албанијечему се као интернационалиста противио.

Године 1914. пред почетак Првог светског рата поново је отишао у Берлин са намером да докторира. Одмах по избијању рата, вратио се у Србију и добровољно је ступио у војску. Погинуо је током Колубарске битке, у борбама са аустроуграском војском у близини Лазаревца, 20. новембра 1914. Године као резервни капетан друге класе.

Споменик Димитрију Туцовићу на Тргу Славија,

рад вајара Стевана Боднарова постављен 1949. године.

  Првоибитно је био сахрањен на Војничком гробљу у Лазаревцу, али су новембра 1949. године поводом тридесетпете годишњице његове погибије његови посмрти остаци пренети на Трг Славија у Београду, који је тада понео његово име.

Поред политичког рада, Туцовић се бавио и писањем и превођењем. Објавио је многе чланке, књиге и преводе. Нека од његових најпознатијих дела су:  „Борба државног и револуционарног социјализма у Француској“ (1902), „Аустроугарска на Балкану“ (1908), „Раднички покрет у Србији“ (1909), „Балканска конфедерација“ (1910), „Албанско питање“ (1910), „Ослобођење жене“ (1910),  „Маркс и Словени“ (1911) и „Србија и Албанија“ (1914). Такође је сарађивао и у иностраним листовима и часописима, а превео је и већи број дела аустријских и немачких теоретичара, укључујући Маркса, Бебела, Кауцког и др. 

 Председник СПС Ивица Дачић и председник ГО СПС Београда Александар Антић испред споменика Димитрју Туцовићу, поводом Празника рада, 1. маја 2014. године.

22. ОКТОБАР ДАН ОСЛОБОЂЕЊА ЗЕМУНА

  Јубиларна 70-а годишњица ослобођења Земуна у Другом светском рату свечано је обележена Академијом у Дому ваздухопловства и традиционалним полгањем венаца на Споменик палим борцима.

Све ово наравно није прошло без учешћа чланова Социјалистичке омладине Земуна.

Полгање венаца на Споменик палим борцима

Борци Тринаесте пролетерске бригаде у ослобођеном Земуну, 23. октобра 1944. године

На слици: Главна улица, раскрсница са Змај Јовином.

  22. октобар Дан ослобођења Земуна свечано је обележен по седамдесети пут. У сусрет великом јубијелју 21. октобра је у сали Дома ваздухопловства одржана свечана академија, а на дан ослобођења 22. октобра одржано је традиционално полагање венаца на Споменик палим борцима на Авијатичарском тргу, иза основне школе ''Светозар Милетић''.

  Упркос киши полагању венца је присуствовао велики број грађана Земуна, међу којима знатан број чланова Социјалистичке Партије Србије и Социјалистичке омладине Земуна. Испред споменика присутнима се обратио Драгољуб Драган Лазић, борац Космајске бригаде и учесник у борби за ослобођење Београда и Земуна. Он је у свом говору евоцирао своја сећања на тешке борбе из октобра 1944. године.

Чланови Социјалситичке омладине испред Споменика палим борцима

БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЗЕМУНА

  Борбе за ослобађање Земуна отпочеле су одмах по прелазку партизанско-совјетских јединица преко Савског моста. Оне су своје даље кретање поделиле на три правца- Тринаеста пролетерска бригада је наступала дуж десне обале Дунава ка Земуну, два пука совјетске 73. стрељачке гардијске дивизије наступала су у захвату Земунског пута (данашња траса Булевара Михајла Пупина) и две бригаде Шесте личке дивизије су наступале ка Бежанији.

  Борбе су биле веома оштре јер су се Немци упорно бранили нарочито на прилазима Земуну и Бежанији, као и на Бежанијској коси. Сутрадан 21. октобра у борбу су укључене - Друга личка бригада, у борбу за Бежанију и совјетска 13. мото-механизована гардијска бригада, у борбу за Земун и Бежанијску косу

  После тешких борби, још у току ноћи 21/22. октобра ослобођена је Бежанија, а у рано јутро 22. октобра, после сламања отпора на аеродрому и код железничке станице, ослобођени су Земун и Бежанијска коса. У непосредним борбама за ослобађање Земуна, 13. пролетерска бригада "Раде Кончар" имала је 16 погинулих и 98 рањених бораца.

  Одмах по ослобађању формирана је Команда града Земуна на челу са командантом 13. пролетерске бригаде мајором Миланом Жежељем, док је политички комесар био Бранко Пешић.

Чланови Социјалистичке омладине са ратним ветеранима и члановима СУБНОР

Председник Социјалистичке омладине Земуна Душан Шикман са деведесетогодишњим Васом Мајсторовићем, ратним ветераном

и најстаријим чланом СПС Земуна

Комисија за маркетинг и информисање 

(И.М. Ф.Б)

07.11.2014.

"Локомотива се захухтала, правац је одређен, на младима је да преузму одговорност и повуку ручицу."

Омладина ОО СПС Земун 05.11.2014.