ОО СПС Земун

ОО СПС Земун

четвртак, 22. октобар 2015.

Хероји са уличних табли

Дан ослобођења Земуна 22. октобар тренутак је да се сетимо истакнутих личности Народноослободилачког покрета који су погинули у борби против фашизма. Тим поводом доносимо 10 биографија истакнутих личности Народноослободилачког покрета, чија имена данас носе улице у Земуну:
Браћа Бранко и Јанко Абафи.

БРАНКО АБАФИ рођен је 20. фебруара 1923. године у Земуну. Потицао је из имућне породице, његов отац је био адвокат. Као ученик Земунске гимназије, укључио се у омладиснки покрет, а 1939. године постао је члан СКОЈ-а, због чега је био искључен из гимназије. Био је члан Месног комитета СКОЈ-а за Земун. У његовој кући, која се налазила преко пута зграде Магистрата, јуна 1941. године одржано је саветовање СКОЈ-а за Земун. У првим данима окупације учествовао је у акцијама против непријатеља, а током године је примљен у чланство КПЈ. Крајем 1941. је био ухапшен, али је услед недостатка доказа био пуштен.
У пролеће 1942. године приликом покушаја поновног хапшења, успео је да побегне и потом се пребацио у Београд. Тамо је илегално радио и руководио једном скојевском групом. Заједно са девојком, са којом се тек био венчао, априла 1943. године је отишао у Ваљево, а оданде у партизане. У октобру је ступио у тада формирану Прву шумадијску бригаду. У битци код Пријепоља, децембра 1943. године је био рањен. Касније је био постављен за политичког комесара једне чете. Погинуо је 20. априла 1945. године у околини Чачка, приликом борбе његове јединице са четницима.
ЈАНКО АБАФИ рођен је 17. децембра 1925. године у Земуну. Као млађи брат Бранка Абафија, веома рано је постао члан СКОЈ-а. После братовог одласка из Земуна, средином 1942. године је и сам отишао у партизане. Преко Угриноваца се пребацио на ослобођену територију Срема, а одатле је са Четвртом војвођанском бригадом прешао у Босну, где је у једној од борби погинуо, 17 новембра 1943. године.
Браћа Абафи сахрањена су на Земунском гробљу, где им је подигнут споменик. У знак сећања на њих, од 1957. године једна улица у Земуну, у насељу „Марија Бурсаћ“ носи назив – Улица Браће Абафи. Такође, једно земунско обданиште носи назив – „Браћа Абафи“, а на згради обданишта је постављена спомен-плоча, са бронзаним ликовима Бранка и Јанка Абафија.

МАРИЈА БУРСАЋ рођена је 2. августа 1920. године у селу Каменица, код Дрвара. Пошто је потицала из сиромашне сељачке породице није се школовала, већ је обављала кућне послове и чувала стоку. Када је 1938. године у њеном селу отворена основна школа почела је да учи да чита и пише. Тадашњи учитељ, који је био члан КПЈ, остварио је велики утицај на омладину, а пре свега на Маријиног брата Душка. Заједно са братом, она је 1939. године постала члан СКОЈ-а.
После окупације, активно је учествовала у устанку, али као позадински радник – организовала је омладину и жене и прикупљала помоћ за партизане. Фебруара 1942. је примљена у КПЈ, а током лета исте године је учествовала у организацији више радних акција на ослобођеној територији. Била је активна и у организацијама УСАОЈ и АФЖ.
Фебруара 1943. добровољно је ступила у тада формирану Десету крајишку бригаду. Иако је била одређена за болничарку, желела је да постане борац. У лето 1943. премештена је у Трећи батаљон и од тада је учествовала у борбама, а посебно се истакла у борбама код Ливна и код Книна.
Септембра 1943. приликом заузимања немачких положаја у близини села Пркоса, код Босанског Петровца јуришајући на немачке бункере била је тешко рањена у десну ногу. После рањавања, ношена је у партизанску болницу удаљену 40 километара. Током читавог пута Марија је на носилима певала партизанске песме. Неколико дана по доласку у импровизовану болницу, у Видову Селу, код Дрвара, умрла је 23. септембра 1943. године, од последица рањавања.
За народног хероја проглашена је 15. октобра 1943. године као прва жена народни херој. Године 1945. песник Бранко Ћопић јој је посветио песму „Марија на Пркосима“.
Сахрањена је у родном месту, а у знак сећања на њу, од 1947. године једна земунска улица носи њено име. Читаво насеље изграђено око те улице, а касније и Месна заједница носе име Марије Бурсаћ.


СВЕТИСЛАВ ГОЛУБОВИЋ МИТРАЉЕТА рођен је 30. септембра 1917. године у Батајници. Потицао је из многочлане земљорадничке породице и бавио се земљорадњом. После доласка из војске, запослио се у Новом Саду. После окупације, 1941. године прикључио се НОП-у. Заједно са својим друговима Ратком Бокуном и Радом Обрадовићем, био је један од организатора покрета отпора у Батајници. У јулу је постао члан КПЈ и учествовао у оснивању прве партијске организације у Батајници. Био је организатор и учесник многих диверзантских акција у Батајници и околини, а његова кућа је била главна база НОП-а у селу. Прикупљао је оружје за партизане, а и сам учествовао у појединим оружаним акцијама и нападима на непријатељска упоришта у селима Шимнаовци и Деч. Када су усташе, јула 1942. године у његовој кући откриле скривеног партизанског рањеника Вистомира Савина Хасана, морао је да напусти село и оде у партизане на Фрушку гору. Био је борац Подунавског одреда. Погинуо је заједно са Павлом Зарићем Кингом и Васом Војнићем Црним, током велике непријатељске офназиве на Фрушку гору, 20. августа 1942. године у близини села Велика Ремета.
Иако је у младости носио надимак „Цвејко“, остао је упамћен по партизанском надимку „Митраљета“, који је добио по заплењеном немачком аутомату који је сам прозвао митраљета.
У знак сећања на Светислава Голубовића Митраљету, улица у Батајници, у којој је некада живео је 1947. године добила назив – Митраљетина улица, али јој је 2005. промењен назив у Улица Јована Бранковића.
Савез бораца Батајнице је 1951. године на његовој родној кући поставио спомен-плочу, а 1968. је на месту његове погибије на Фрушкој гори подига спомен-обележје.
Основна школа у Батајници, изграђена 1969. године понела је његово име, а у дворишту школе му је 1973. постављена бронзана биста, коју је израдио наставник школе Михајло Станић.


НАДА ДИМИЋ рођена је 6. септембра 1923. године у Дивоселу, код Госпића. Школовање је започела у Госпићу, а потом је прешла у Земун где је завршила четири разреда гимназије и први разред Трговачке академије. Године 1938. је постала члан СКОЈ-а и од тада је активно учествовала у омладинским акцијама против тадашњег режима. После хапшења, 1940. године морала је да напусти Земун и пређе код брата у Сисак, где се запослила као радница. Исте године примљена у чланство КПЈ.
После окупације, 1941. године одмах је ступила у Сисачки одред - први партизански одред формиран 22. јуна. Поред дужности у одреду вршила је и курирске послове и одржавала везу са позадином. Приликом једног илегалног одласка у Сисак, била је ухапшена и спорведена у усташки затвор у Загреб, а одатле у затворску болницу из које је успела да побегне. Потом је прешла на Кордун, где је одржавала везе између партизанског одреда на Петровој гори и партијске организације у Карловцу. Почетком децембра је била откривена и ухапшена. Страшно је мучена у усташким затворима у Карловцу и Загребу, а потом је пребачена у логор Стара Градишка, у ком је мучена и убијена, 20. марта 1942. године.
За народног хероја проглашена је 7. јула 1951. године.
У знак сећања на Наду Димић, од 1947. године једна улица у Земуну носи њено име. Такође, њено име носи и бивша земунска Трговачка акдемија, а данас Економска школа „Нада Димић“. У улазу у Земунску гимназију, 1951. године је постављена спомен-плоча са именима ученика погинулих у НОБ и биста Наде Димић, чији је аутор вајар Коста Ангели Радовани.


САВА КОВАЧЕВИЋ рођен је 25. јануара 1905. године у селу Нудо, код Грахова. Још као младић се под утицајем старијег брата Николе, који је био комуниста, прикључио револуционарном покрету. Године 1925. је постао члан КПЈ. Од 1928. је био члан МК КПЈ за Грахово, од 1934. члан ОК КПЈ за Никшић и секретар МК КПЈ за Грахово, а 1937. је изабран за члана ПК КПЈ за Црну Гору и Боку. Током 1937. и 1938. године је радио на стварању легалне Радничко-сељачке странке у Црној Гори. Због револуционарне активности више пута је био хапшен, због чега је годину дана током 1936. провео у илегалности.
Учесник је Тринаестојулског устанка 1941. године. Био је организатор и командант Никшићког одреда, а 1942. је постао командант Оперативног штаба за Херцеговину. Касније је укључен и у Главни штаб НОП одреда Црне Горе и Врховног штаба. Када је јуна 1942. формирана Пета црногоркса бригада, постао је њен први командант. Јуна 1943. за време битке на Сутјесци, преузео је дужност команданта Треће ударне дивизије, која је имала задатак да штити рањенике. Погинуо је 13. јуна 1943. године у јуришу, током покушаја пробоја непријатељског обруча на Сутјесци.
За народног хероја проглашен је 6. јула 1943. године.
У знак сећања на Саву Ковачевића, једна улица у Земуну је од 1947. године носила његово име, али јој је 2004. враћен предратни назив – Горњоградска улица. Велико и модерно насеље, изграђено 1970-их година око те улице, а касније и Месна заједница такође носе име Саве Ковачевића. Године 1987. у центру насеља испред просторија Месне заједнице му је постављена бронзна биста, рад вајара Миодрага Живковића, али је она касније уништена. Такође и једна улица у Бечмену носи његово име.


БОШКО ПАЛКОВЉЕВИЋ ПИНКИ рођен је 14. децембра 1920. године у селу Манђелосу, код Сремске Митровице. Као ученик Средње машинске школе у Новом Саду, прикључио се омладинском покрету. Године 1940. је постао члан СКОЈ-а, а 1941. члан КПЈ.
После окупације се укуључио у НОП-у и учествовао је у организовању устанка у Срему. Био је један од првих партизана на Фрушкој гори. Учествовао је августа 1941. године у организовању бега 32 затвореника-комуниста из затвора у Сремској Миторвици и њиховом пребацивању на ослобођену територију. Децембра 1941. године је био упућен у источну Босну, да успостави везу са Врховним штабом и био је први курир који је Титу поднео извештај о ослободилачкој борби у Војводини.
Учествовао је и у многим диверзантским акцијама у Срему, а посебно на рушењу железничке пруге и мостова. Погинуо је 10. јуна 1942. године у борби са Немцима у селу Мала Ремета, приликом покушаја да успори улазак окупатора у село и тиме омогући народу да побегне у збег. Још за живота је међу сремским партизанима постао легендарна личност.
За народног хероја проглашен је 25. октобра 1943. године.
Сахрањен је на спомен-гробљу у Сремској Митровици, а у знак сећања на њега, од 1957. године једна улица у Земуну, на Ћуковцу носи назив – Пинкијева улица. Такође, његово име носи и најстарија основна школа у Батајници, у чијем дворишту му је 1979. године постављена биста, рад вајара Драгутина Гргаса. Године 1974. његово име је понео и тада изграђени Дом спортова омладине и пионира, а данас Културно-спортски центар „Пинки“ у Земуну. У улазу у Спортску халу му је 1979. године откривена биста, рад вајара Душана Торњанског.


ЛАЗАР САВАТИЋ МЕТАЛАЦ рођен је 24. маја 1914. године у Руми. Изучио је машинбраварски знат и 1938. године се запослио у фабрици „Змај“ у Земуну. Као млади радник прикључио се радничком покрету, а 1940. је учествовао у великом штрајку аеронаутичких радника.
После окупације, 1941. године се укључио у НОП. Био је члан ударних група које су вршиле прве саботаже и диверзије у Земуну. Убрзо је постао један од најактивнијих илегалаца. Јануара 1942. је постао члан КПЈ и секретар партијске ћелије у „Змају“, где је био организатор неколико саботажа. За НОП је извршавао најповерљивије задатке и учествовао у неколико атената на окупаторске званичнике и њихове помагаче – октобра 1942. је убио доушника Гестапоа у Земуну, октобра 1943. четничког војводу, а новембра 1943. усташког напоручника Мартина Волфа, који је починио небројана злодела у селима Земунског среза и доњег Срема. Крајем 1943. године је отишао у партизане. Најпре је био обавештајни официр у Другом сремском одреду, а потом у Шестој војвођанској бригади. Крајем 1944. је прешао на рад у ОЗНУ.
После ослобођења, је био шеф УДБЕ у Панчеву. Лично је открио једног убаченог агента, који је био возач генерала Косте Нађа. Приликом једне ације у селу Долово, 1948. године био је тешко рањен. Умро је 26. јула 1950. године у Новом Саду, од последица рањавања.
Носилац је Партизанске споменице 1941, а за народног хероја проглашен је 2. октобра 1953. године.
У знак сећања на Лазара Саватића, од 1958. године једна улица у Земуну, у насељу „Марија Бурсаћ“ носи његово име. Такође једна земунска основна школа, изграђена 1962. године носи назив – ош „Лазар Саватић“.


ЈОВАН СТОЈСАВЉЕВИЋ рођен је 18. јула 1915. године у Београду. Пореклом је био из Лике, из места Зрмања. У Тителу је изучио лимарски занат, а потом је радио у Земуну у фабрици „Икарус“. Као млади радник пришао је радничком покрету и постао члан СКОЈ-а и КПЈ. Године 1938. је постао члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, а 1939. је радио на обнављању партијске организације у Земуну и био постављен за секретара обновљеног Рејонског комитета КПЈ за Земун. Крајем 1939. године је био ухапшен, а током 1940. је био затворен у политичком логору у Билећи. Потом је септембра 1940. на Шестој земаљској конференци СКОЈ-а био изабран за члана ЦК СКОЈ-а.
После окупације, 1941. године радио је на организовању НОП-а у Београду. Почетком октобра био је ухапшен у великој полицијској провали у београдску партијску организацију. Био је затворен у логору на Бањици, где је био страховито мучен, али никога није одао. Стрељан је 17. октобра 1941. године на стратишту у Јајинцима.
У знак сећања на Јована Стојсављевића, од 1978. године једна улица у Земуну, у насељу Нова Галеника носи његово име.


МИЛАН УЗЕЛАЦ ШУЦА рођен је 1914. године у околини Госпића. Као дечак је дошао у Земун, где је касније изучио кожарски занат. Радио је у кожари „Дохналек“ у Земуну и ту се упознао са радничком покретом. Био је члан УРС-ових синдиката и Радничког културног друштва „Слога“. Члан КПЈ је постао 1940. године.
После окупације, 1941. године био је један од организатора НОП-а у Земуну. Био је секретар партијске ћелије на Тошином бунару и учествовао у организовању и извршењу многих диверзија и саботажа против окупатора. Августа 1941. заједно са Ђорђем Коларићем је у Улици Цара Душана, у близини Коњичке школе голорук напао немачког официра, отео му оружје и убио га. Такође је радио и на организовању бораца из Земуна у партизанске одреде. Почетком 1943. је морао да напусти Земун и пређе на ослобођену територију. Априла 1943. је постављен за политичког комесара Трећег посавског батаљона Трећег сремског одреда. Овај батаљон је касније укључен у састав Треће војвођанске бригаде. Погинуо је у борбама са четницима, на планини Медведник, у западној Србији, 1944. године. Погинуо је заједно са командантом свог батаљона.
У знак сећања на Милана Узелца, од 1957. године једна улица у Земуну, у насељу „Марија Бурсаћ“ носи његово име.


МИЛИЦА ШУВАКОВИЋ рођена је 1912. године у Пакрацу, у Славонији. Њен отац Стеван био је православни свештеник, па се породица у годинама после Првог светског рата преселила у Земун, где је добио службу. Током студија књижевности у Београду, укључила се у студентски покрет. Године 1933. је постала члан СКОЈ-а, а убрзо потом и члан КПЈ. Била је члан партијске ћелије у Омладинској секцији Женског покрета, а од 1935. је била члан редакције листа „Жена данас“. Први пут је била хапшена 1935. године, а од половине 1940. је живела у илегалности. После мартовских догађаја 1941. године вратила се у Земун.  Усташе су је у јуну ухапсиле заједно са оцем протом Стеваном Шуваковићем. Због великог угледа који је њен отац имао у Земуну, убрзо су били пуштени и обоје су прешли у Београд. Ту се укључила у НОП и сарађивала са Матом Видаковићем, у прављењу експолозивних направа. Приликом једне експолозије, августа 1941. Мате је био тешко рањен, а Милица је успела да побегне пре доласка полиције. У септембру је напустила Београд и отишла у јужну Србију, где је ступила најпре у Озренски, а потом у Топлички одред. У овом одреду се упознала са словеначким револуционаром Слободаном Жилником, са којим је склопила први партизански брак у јужној Србији.
Почетком 1942. је била послата, као курир у Прокупље, где је била ухапшена и потом затворена у логору „Црвени крст“ у Нишу. Иако је била пред порођајем, у логору је била мучена. Ништа није открила, чак ни свој идентитет – остала је забележена под лажним именом Јованка Поповић, учитељица из Сарајева. Септембра 1942. се у логору породила и добила сина, којег су остале логорашице прозвале Желимир. После бекства групе логорша, децембра 1942. године била је са групом логораша стрељана за одмазду, 15. децембра на стратишту Бубањ, код Ниша. Њеног супруга заробили су и убили четници, марта 1944, а после рата је проглашен за народног хероја. Син Желимир Жилник је касније био познати југословенски редитељ.
У знак сећања на Милицу Шуваковић, од 1967. године једна улица у Земуну, у насељу Нова Галеника носи њено име.

петак, 11. септембар 2015.

Састанак омладине


Обавештавамо све чланове и симпатизере да ће се састанак Социјалистичке омладине Земуна одржати у петак 11.09.2015. године у 19 часова у просторијама ОО СПС-а Земун, Косовска 9 први спрат.

Социјалистичка омладина Земуна.

четвртак, 2. јул 2015.

Обавештење


ЧУЈТЕ СВИ МЛАДИ,
КОД НАС ИМА ШТА ДА СЕ РАДИ.
САСТАНАК ОМЛАДИНЕ ЈЕ У ПЕТАК,
НИКО НЕЋЕ БИТИ ИЗУЗЕТАК.
У 19 ЧАСОВА, У КОСОВСКУ 9 ДОЂИ,
И СА СОЦИЈАЛИСТИМА У ПРОМЕНЕ ПОЂИ!

 

Састанак омладине ће се одржати у петак, 03.07.2015. у 19 часова у просторијама ОО СПС-а Земун, Косовска 9, Земун.

среда, 6. мај 2015.

ОБАВЕШТЕЊЕ

Поштовани чланови,


Обавештавамо вас да ће се састанак омладине одржати у четвртак 07.05.2015. године у просторијама Општинске организације Сочијалистичке партије Србије Земун, Косовска 9, са почетком у 19:15. 

Хвала.


Омладина ОО СПС-а Земун.

уторак, 21. април 2015.

ОБАВЕШТЕЊЕ! ПРИЈЕМ ГРАЂАНА


ДРАГИ ЗЕМУНЦИ,

СВАКОГ ЧЕТВРТКА, ПОЧЕВШИ ОД 19. МАРТА 2015. ГОДИНЕ, ОД 13:00 ДО 16:00 ЧАСОВА, У ПРОСТОРИЈАМА ОПШТИНСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СПС ЗЕМУН, У КОСОВСКОЈ УЛИЦИ БР. 9 (ПРВИ СПРАТ), ВРШИЋЕ СЕ ПРИЈЕМ ГРАЂАНА ОД СТРАНЕ ФУНКЦИОНЕРА СПС ИМЕНОВАНИХ У ОПШТИНСКОЈ И ГРАДСКОЈ УПРАВИ:

·       ЗОРИЦА ЂУРИЋ – имовинско правни послови и правна помоћ
·       Мр ВЕРИЦА ВРАТОЊИЋ – област финансија и пореске управе
·       СЛОБОДАН ПОПОВИЋ, САША ЉУБИНКОВИЋ и ЖАРКО ДРОЊАК – локална самоуправа
·       ДРАГАН КОМНЕНИЋ – образовање и спорт
·       МИРЈАНА ДРАГАШ – народни посланик
·       Др ДУШАН ЈОКСИМОВИЋ – здравство
·       КАРЛО КВАПИЛ – друштвено политичке организације и удружења грађана
·       НИКОЛА ПРЕЛЕВИЋ и ДУШАН ШИКМАН – омладина и упис на факултет

Контакт телефон:
011/ 316-6201                                                          СОЦИЈАЛИСТИ ЗЕМУНА        

уторак, 14. април 2015.

Састанак омладине ОО СПС-а Земун


  Обавештавамо све чланове и симпатизере да ће се у среду 15.04.2015., у 19 часова у просторијама Општинске организације Социјалистичке партије Србије Земун одржати редовни састанак омладине. Позивамо све који су у могућности да присуствују састанку.



Омладина Општинске организације СПС-а Земун.                                          

недеља, 4. јануар 2015.

СВАКА ГЕНЕРАЦИЈА, ТРЕБА НОВУ РЕВОЛУЦИЈУ

  Свет нису мењали послушни људи, већ непослушни!
Да су остали послушни, свет у коме данас живимо, био би једно суморно и мрачно место, састављено од владајућих и оних којима се влада, много горе, суморније и мрачније од овог данас, са много израженијим разликама.


  Замислите само да није било оних који су пре тачно 25 година, након готово 50 година стаљинистичког мрака,  коначно одлучили да руше зидове и један систем који се представљао идеалним, а био је труо до сржи. Или да пре 70 и неку није било оних који су устали против Хитлерове тираније и страдања какво свет није видео. Вратите историју у назад до тираније једног човека и две државе, и пуцња младића у нади да ће век заноса и надахнућа надвладати век таме који се надвијао над Европом и светом. Ставите себе у црно беле филмове совјетске револуције и периода који јој претходио, ставите се у улогу исцрпљеног човека, који више од 15 сати проводи у фабрици, обесправљен и недеовољно плаћен, то све трпи... којег капиталистичка класа израбљује на почетку 20. века стварајући нови робовласнички систем. И тако даље и дубље у прошлост.
  
  Ако мало боље сагледате, нису владајуће класе и елите биле те које су рушиле системе, да су се оне питале такав свет би и даље постојао, људи су били ти који су га рушили, млади, са идејом и вером да ће својом непослушношћу и одупирањем против стега које им је систем наметнуо, допринети стварању бољег света, праведнијег и хуманијег, без обзира на жртву која мора да се положи.
  Данас, свет у коме живимо свакако да је хуманији, али питање које је пред свима нама да ли ћемо се задовољити окружењем које је мање сурово од неког пре или је наша обавеза да тежимо стварању бољег, па ма колико то утопијски звучало. Елите нису добиле власт у наследство, ми смо им је дали, бирократе, управу и чиновнике не плаћа држава него сваки порески обвезник, корпорације и компаније не праве новац, праве производе и услуге које ми купујемо новцем од нашег рада. Никада више се не говори о владавини права и закона, а никада мање појединац није постављен у центар те приче. Никада мањи проценат владајућих поседује богатсво и моћ, а никада већи број људи није омогућио тим истим елитама да до њега дођу. Наша реалност, ма колико смештена између тастатуре и шифре за Wi-fi, facebookа, twittera, сплавова и кафана, медија и корупција, то не сме да прихвати. Зар је наш капацитет мерљив само у битовима и бајтовима који путују виртуелним светом, лајковима и шеровима или је наша снага у речи и бунту?

  Будите непослушни, будите будни и активни, тражите одговорност, захтевајте подношење рачуна, питајте, будите звиждачи, указујте на проблеме и мањкавости, једино тако сви заједно имамо неке шансе да будемо макар привидно наследници оних који су се због нас, у годинама и вековима пре нас, бунили и устајали.
04.01.2015.
Н.Р.